Danas se mnogo priča o granicama, na žalost , sama sam vrlo kasno shvatila šta pojam “postaviti granice” uopšte znači.

Ranije su me kometari bližnjih lako dovodili do suza. Kada nisam mogla da se snađem, nakon što bi me uvredili dodali bi : Što si tako osetljiva? Što se ljutiš? sve sa podsmehom, eto kakav si slabić. Nako toga ja bih osećala ljutnju na sebe, jer bi im poverovala da sam kukuvaca i slabić jer se nisam snašla i ćutal sam. A nakon svega razmišljala sam šta je trebalo da kažem. Kako to da onaj ko vređa na kraju ispadne da je pobedio i da sam ja gubitnik, a znamo da nije u redu vređaati, omalovažavaati, ismevati, ponižavati.

Moja sestra kaže da sam kao baš mala, umela svima da odgovorim i da ne dopustim da me vređaju. Sećam se da nikada nisam želela da ipadnem glupa.  E onda kada sam malo porasla i  to se starijam nije dopalo,  onda  su me učili da se ne sme odgovarti starijim, da se ne sme tako govoriti,… E kada sma još malo porasla videla sam da neki ljudi sve smeju , sve sebi dopuštaju. E enda sam se našla u čudu. Nisam više mogla da razumem, shvatim ,šta se dešava. Kako to,  ja sam povređena, a kada vratim, onda ja  vređam, a to što su mene uvredili, pa šta, računa se samo ono što je uradim. Niko me nije  učio kako  da zaustavim vređanje, a da sama ne uvredim, da zaštitim sebe, a da pri tome ne ugrozim drugog. E to je umetnost postavljanja granica.

Granice se postavljaju onda kada osećate ljutnju, osećate da vam se čini nepravda. Verujte svojim emocijama, svojim osećanjima. Osećanja predstavljaju našu reakciju na informaciju i pokreću nas da nešto učinimo povodom toga. E kada osetitie da se ljutite, onda možete jednostavno da kažete, ono što osećate: ” Ovo meni ne prija. Želim da ovo prestane. ” Ove dve rečenice koje osećate u sebi možete da izgovorite naglas i postavili se granicu. Ali to je tek početak.