Porodica, zajednica koja nas hrani, čuva ,neguje, razvija. Baza koja nas priprema za život, mesto gde slavimo pobede, oporavljamo se od poraza, tamo gde možemo biti svoji.

Da li je to tako ili je to mit? To bi trebalo da je tako. I sami znamo da ništa nije savršeno, ali  ako je dovoljno  dobro, onda  vrši svoju  funkciju.

Da bi porodica bila funkcionalna, važno je da nosioci odgovornosti, odnosno bračni par, svako od njih bude dovoljno zreo,  da su spremni da rastu, menjaju se i rešavaju životne izazove konstruktivno.  Konstruktivno znači da ne guraju probleme pod tepih, već da razgovaraju o tome i traže rešenja, zatim prate rezultate i menjaju odluke prema rezultatima.

Danas postoje različite vrste porodica, ali sada ću govoriti o klasičnim porodicama.

Ko je zreo sa 20 ili 30 godina ? Važno je prihvatiti da svaki dan sazrevamo, menjamo se prema onome što život donosi i svaki izazov je šansa da budemo bolji, a izazovi u porodici su stalni.

Insistiram na partnerskoj vezi u porodici, jer patneri su nosioci porodice, pogotovo danas, kada se bračni parovi brzo osamostaljuju, što je sa jedne strane dobro, ali sa druge, sav teret je na njima.

Deca sve uče u porodici, odnos prema sebi i svetu, odnos prema autoritetima i sebi ravnima, odnos prema izazovima ili problemima. Zato je važno da uloge  budu kristalno jasne i precizne. Roditelji su nosioci obaveza, odgovornosti i oni su iznad dece, deca treba da budu deca, da budu zbrinuti u hrani, odeći, prostoru, ali i ljubavi, pažnji, nezi i da imaju i svoje obaveze.U praksi često vidim da se uloge pomešaju i tu onda nastaje problem. Skloni smo tome da se pravdamo deci, da tražimo utehu i emocinalnu podršku od dece i time da im dajemo više odgovornosti nego što oni mogu da podnesu. Sa druge strane mnogi roditelji postavljaju decu na tron, stvaraju od njih princeze i prinčeve i ne uče ih o stvarnom svetu. Takva deca ne znaju šta znači da nešto nema ili ne može.  A da li život daje sve što želimo? Da li život daje i kad se trudimo mnogo? Koliko daje  samo tako , da li nešto pada sa neba? Kakvu poruku dobijaju ta deca?

Posao roditelja je da nauči dete da preživi u ovom svetu, da može da živi samostalno što pre.

Ne postoje savršeni roditelji, ali postoje dovoljno dobri roditelji. Nije lako biti roditelj, koliko svakodnevnih stresova na svakom koraku,  koliko posla u kući i stalna borba sa decom i briga… Nema škole za roditelje, a roditeljstvo je 24 h radno vreme 7/7, i nema popravnog. Lako je okriviti roditelje za sve, a roditelji su često još uvek i sami deca.

Zato je važno da ne radimo ništa po automatizmu, najčešće imamo programe o svetu i sebi, koje smo ugradili tokom života, a najviše u porodici. Da li su ti programi dobri, da li nam služe ili nas sputavaju, da li smo roditelji isti kao i naši, iako smo se zarekli da to nećemo biti.

Roditelji zato trebaju takođe pažnju i negu i odušak i odmor. Porodica treba da podrži  i njih. Ako ne treba tražiti podršku od dece gde je naći? Partnerska veza je zato važna. Zato insistiram da partneri treba da podržavaju jedno drugo što više tokom svakog dana, čitavog dana.

Šira porodica, šira zajednica, da li pomaže ili odmaže? Koliko su babe i dede uključeni i kolika je cena toga? Nekad je prevelika, kada se previše mešaju. Jako važna stavka je lojalnost. Gde je lojalnost partnera, da li prema porodici porekla, odakle potiču, ili prema porodici prokreacije tj koju su stvorili. Tu često postoji problem ako ne znaju gde im je mesto. Mesto je svakog partnera u svojoj porodici prokreracije, lojalnost je sada potrebna porodici koju ste stvorili, svom parnteru, svojoj deci. Vašim roditeljima dugujete pažnju i brigu i tu je kraj. Odluke treba da budu tamo gde im je mesto, a to je uz vašeg partnera, jer sa njim sada delite život.

Ovo je samo kratak  pogled koliko je porodica kompleksna i šta se sve tu dešava.

dr Katarina Jevdić, psihijatar, sistemski porodični  psihoterapeut