Odrasli smo sa porukom: Kako možeš to radiš, misliš, osećaš,… Ljudi će misliti o tebi loše, neće te voleti. Iz te perspektive  sve što radimo  radimo da bi zaslužili ljubav. Tako gubimo autentičnost, tako jurimo za stvarima koje će u očima drugih da nam daju vrednost. Tako protraćimo svoj život.

Zašto je tako bitno šta drugi misle o nama? Svi želimo da budemo prihvaćeni I voljeni. Spremni smo da žrtvujemo sebe, spremni smo da jurimo za stvarim koje nam ne zače, spremni smo da radimo stvari sa kojim se ne slažemo. Kolektiv je važan, nije u redu činiti psihološko I telesno nasilje, to je jasno. Ali kako smo došli do toga da ne možemo ni jednu svoju potrebu da iskažemo direktno, a da ne pomislimo da smo sebični ili ne dobijemo takvu poruku od drugih. Zato smo naučili da potrebu iskazujemo kroz kritiku drugih, moljenje, manipulaciju, ili čak vređanje.

Potreba koju osećamo neće nestati, želećemo da je ispunimo na neki način, to nije sebičnost . Sebičnost je kada želimo da raznim sredstvima stavimo svoju potrebu iznad potrebe drugih. Zato u komunikaciji se služmo raznim sredstvima da dobijemo to što želimo, I onda manipulišemo, Molimo, vređamo, a kada naša potreba nije zadofvoljena ogovaramo. Gomila ponašanja na koje gubimo vreme i energiju  umesto samo da obratim pažnju na svoje potrebe I potrebe drugih, budemo jasni, budemo pošteni, budemo hrabri I na kraju zadovoljni.