Depresija je teška i potencijalno smrtonosna bolest – ljudi ne umiru od nje, već zbog nje su ubeđeni da ne zaslužuju da žive, što može nekad da vodi ka samoubistvu.
Većina ljudi veruje da je depresija znak slabosti i da će proći sama od sebe, ako se dovoljno trude.
To je zato što se brkaju pojmovi coping mehanizmi, odnosno mehanizmi suočavanja sa stresom i lečenje depresije.
Coping mehanizmi nam omogućavaju da savladamo i izdržimo svakodnevne stresore. Kada dođe do sloma različitih mehanizama , kojima se psiha služi da bi čovek savladao životne izazove, tada poruke tipa “izađi na vazduh i biće ti bolje”, ili “prošetaj, pusti muziku”…su besmislene.
Duboka tuga, u koju ponekad ulaze pacijenti, je za njih neizdrživa, oni to opisuju kao stanje gde današnji dan suviše dugo traje i pomisao da će i sutra biti tako je nepodnošljiva. U tom stanju ne postoje želje, ne postoji nada, već samo osećaj krivice za sve što se dogodilo i što će se dogoditi i krivica što opterećuju druge svojim postojanjem.
Nivoi depresije mogu biti različiti, ne osećaju svi iste simptome, ili sve simptome, ponekad može da bude čak prikrivena ili maskirana samo jednim simptomom, recimo glavoboljom, ali uvek mora da se leči.
Ipak depresija većinom se izražva kroz više simptoma, to su različiti nivoi poremećaja koncetracije, tuga, osećaj beznađa, krvice, prošlost, sadašnjost i budućnost se sagledavaju da su crne, nesanica, gubitak apetita, gubitak želje za druženjem, povlačenjem u samoću do nemogućnosti obavljanja bilo kakve aktivnosti, nemogućnost doživljaja radosti, do gubitka smisla i želje za životom i pojavom želje za samoubistvom. Kod najdubljih nivoa bolesti, pojavljuju se i simptomi u vidu toga da osoba čuje glasove, koji stvarno ne postoje, odnosno postaje sumnjičava i ima osećaj da je ljudi ugrožavaju na razne načine.
Kod pacijenta je prisutan veliki otpor prema antidepresivima, plaše se da će postati zavisni od njih,da će ih doživotno uzimati, da će škoditi njihovom zdravlju i sl. Antidepresivi nisu savršeni, kao što ni medicina, ni mi ljudi na kraju nismo. Imaju kao i svi lekovi svoja željena i neželjena dejstva. Ali danas ovo je najbolje što imamo i oni rade svoj posao, spasavaju živote. Oni dovode do toga da ljudi izađu iz nizdržive patnje, da mogu da vide i čuju da postoiji i da može da bude drugačije. Sigurna sam da ne postoje toliki otpor i pitanja oko recimo antibiotika ili lekova za povišen prtisak. Kad internista kaže da treba da se uzimaju lekovi za povišen pritisak doživotno, niko ne postavlja pitanja. Antidepresivi se uzimaju oko godinu dana nakon dostizanja oporavka, a onda da li će osoba na dalje moći bez njih zavisi od mnogo faktora, ali zavisnost od leka je najređi od svih, i on se može prevazići.
Sa druge strane postoji pitanje da li su antidepresivi dovoljni da se prevaziđe bolest. Moje iskustvo govori da ponekad jesu, ali većinom nisu.
Nakon što dođe do poboljšanja uz lekove, psihoterapija omogućava da se promene stavovi i uverenja, način sagledavanja realnosti i dostigne viši nivo zrelosti, što sve dovodi do savladavanja bolesti.
Ljudska psiha je veoma kompleksna, tu se sudaraju: molekuli, elektični impulsi, misli, svest, nesvesno, nagoni, moral, želje, mogućnosti,…Opsežnim praćenjem pacijenata i istraživanjima je otkriveno da određenim načinom razgovora dolazi do poboljšanja. Čovek polako dobije uvide, menja svoje ponašanje, a onda dođe i do promene na molekularnom nivou i boljitka.
Može li običan razgovor sa bliskom osobom da bude psihoterapija?
Kada iskreno razgovaramo sa bliskom osobom o svojim problemima, sa osobom koja je spremna da nas sasluša, bez kritike, da pruži adekvatnu podršku, to može da bude na nivou prvih razgovora sa psihoterapeutom. Takve razgovore često imaju bliski prijatelji i rođaci, odnosno bili su česti. Danas je veći problem što više niko ne želi da sluša tuđe teškoće, sada je moderno da je čovek non stop srećan, da se tuga krije, moderno je biti “cool”.
Postoje ljudi različitih zanimanja, ponekad neobrazovani u klasičnom smislu, koji su mudri, intuitivni i dobri, koji su sposobni da dobro procenjuju . Treba prepoznati takve ljude, oni mogu mnogo da pomognu, da daju dobre uvide. Ali psihoterapija je proces, ozbiljan rad, da bi postigli promenu i došli do ciljeva, potrebno je odvojiti vreme, uložiti energiju i trud.
Mnogi pacijenti se pitaju zašto imam depresiju, zašto ja?
Zašto neko dobije povišen pritisak, zašto neko dobije šećernu bolest? Kod većine bolesti ne postoji jedan uzrok, sa druge strane svi smo različiti, svako od nas različito reaguje na sve ono što čini život. Takođe genetski, razvojno neki delovi tela su nam osetljiviji. Svi reaguju na životne teškoće, mi smo ljudi, a ne mašine. Da li nekome ko ima šećernu bolest recimo, kažemo da je slab ili da izađe malo napolje pa će mu biti bolje, ili postaće zavisan od lekova , pa bolje da ih ne uzima.
Svaki blagoslov je prokletstvo i obrnuto, da li depresija može da bude nešto dobro u našem životu. Ako postanemo zreliji, mudriji, bolji za sebe i bližnje. Mnogi ljudi kažu, da se nikad ne bi vratili u to stanje, ali mnogo su naučili iz toga.
Katarina Jevdić, psihijatar, sistemski porodični psihoterapeut