Danas u vreme razvjenih tehnologija i novog načina života, postavlja se pitanje da li je venčanje samo papir i treba li nam to. Mada pričalo se o tome i ranije na takav način. Uvek je važno da svako to razreši sam sa sobom. Ja samo želim da dam jedan uvid. Ponavljam svako ima pravo na svoje mišljenje.

Venčanje  je obećanje, zavet. Ja smatram da taj zavet izlega ovako,   da se obavezujemo voljenoj osobi, da ćemo se truditi da  gradimo našu zajednicu i da ćemo se truditi da ta zajednica preživi uprkos težini života, promenama. Da ćemo stvarati vezu punu ljubavi i podrške i da ćemo je štiti i da ćemo brinuti zajedno za našu decu i stvarati najpovoljnije uslove, da svi pojediničano i zajedno budemo uspešni, koliko je to u našoj moći.

Kakav zavet ste vi dali? Da li mi znamo šta radimo kada sa 20-30,… godina dajemo  zavet?. Da li je taj zavet obavezujući? Da li možemo da se predomislimo?

Šta kada ta lepa, zgodna žena kojoj sam se zavetovao,  kod kuće ne izlazi iz prjave odeće, kosa joj je svakodnevno masna, ili taj divan predan muškarac koji nije skidao ruke sa mene, samo gleda u tv ili igra igrice, da li sam i dalje u obavezi? Da li se tada osećamo zaglavljeni  sa osobom koju ne prepoznajemo?

E tu je nevolja! Kada svog partenra počnemo da posmatramon kao stvar i smatramo da više ne treba da se trudimo jer smo u braku. A upravo je tu pogrešno shvatanje braka. Obećali smo da ćemo se truditi. Venčanje ne garantuje ništa, bez truda to jeste samo parče papira, kako ga nazivaju protivnici braka.

BRAK TREBA DA IZVUĆE NAJBOLJE IZ NAS, ALI NAŽALOST NAJČEŠĆE IZVLAČI NAJGORE!

Ali zašto ipak opstaje, zašto je ipak potrebno to obećanje, taj zavet?

Ljudi su kompleksna bića, svi smo svesni da se ne svodimo na telo, na fizičko. Svi sada znaju za Frojda i Junga poznate psihijatre i nesvesno. U nesvesnom se nalaze nagoni, ali arihetipovi i naša vera i nevera. I svi znamo da ni običan kolač ne uspe uvek, kolko god se trudili i znamo recept. Zato želimo  nešto što će pojačati to obećanje, nešto što  koji će dati neku garanciju, neki ritual  koji će nam pomoći kada dođu teška vremena, a ona uvek dođu pre ili kasnije.

Rituali nam daju osećaj sigurnosti u ovom skroz nesigurnom svetu, koji je iz časa u čas sve nesigurniji, daju neki pečat i podižu sve na viši nivo. Svi smo svesni da se ljudi rastaju i razvode oduvek, čin venčanja nije čarobni štapić koji će rešiti probleme. Ali kada zagusti, što se u vezama redovno dešava, onda to obećanje i ritual bi trebalo da daju snagu i podsticaj da se ne odustaje lako od partnerske veze, koja je osnovni stub porodice, već da se uloži trud i nađu rešenja.

Osim toga postoji još nešto,  žene do pre stotinak godina uglavnom, ne govorim o izuzecima, nisu zarađivale i bile su zavisne od oca, a kada odrastu od supruga. Brak je bio garancija da će biti zbrinute, poštovane i da će deca biti zaštićena. Koliko god danas da su uslovi drugačiji, dugogdišnji transgeneracijski prenos ne može da se izbriše za stotinak godina. Brak je važan ženi, za naše pretkinje to je bio životni cilj, jer nisu imale izbor. Najveći poklon ljubavi, koji je muškarac mogao da pokloni ženi, je bio da je zprosi. Obatite pažnju da su i  danas  popularni ljubavni romani  i filmovi, koji se završavaju venčanjem  i svetski bestseler, koji je više nego moderan ” Pedest nijansi” se završava brakom.